Najduža, najegzotičnija, najekscentričnija, naj, naj… ruta u bici mreži “Srebrenica cikling” 🙂
Epsko putovanje koje apsolutno preporučujemo ali napominjemo da je samo za one koji se u „ozbiljnoj“ prirodi osećaju komotno. Teško da će neko ovu turu završiti u jednom danu (3700 m ukupnog uspona, a toliko toga ima da se vidi usput i na toliko mesta se treba zadržati…) pa treba planirati jedno (ili čak dva) noćenja.
Turu preporučujemo onima koji redovno voze i u vrlo dobroj su kondiciji, ali naravno i onima koji će koristiti elektro-bicikle. U ovom drugom slučaju treba imati na umu da zbog dužine i puno uspona jedna baterija sigurno neće biti dovoljna za čitav put pa treba poneti i rezervnu (Ili čak… dve?) Možete je dobiti tamo gde ćete i iznajmiti bicikl, to jest u Turističkoj organizaciji Srebrenice. Napomenućemo da je moguće organizovati i dostavu baterije na pogodnoj tački, dakle mogućnosti ima više.
Na turu nikako ne kretati bez GPS navigacije – treklog u gpx formatu možete skinuti sa našeg sajta i sa njime ćete je proći bez problema. Ako se pak ne snalazite sa modernom tehnologijom, biće vam potreban naš vodič ili da se pridružite organizovanoj turi, jer trasa velikim delom vodi kroz šume i prolazi se dosta raskrsnica na kojima se neko ko ne poznaje teren teško može snaći.
Početak je na tački udaljenoj 10.5 km od Srebrenice (stalan uspon), pa ovo treba imati u vidu kad planiramo turu. Najbolje je do starta doći svojim autom, ili se obratiti Turističkoj organizaciji da organizuje prevoz na polasku, i eventualno po završetku ture. (Ili možda i pre – na mestu koje vam bude odgovaralo?)
Bilo da se na turu krene klasičnim ili elektro-biciklom, treba imati na umu i to da veći deo prolazi kroz zabačene i puste predele pa svakako treba poneti (i) sledeće:
Treba poneti i dovoljno vode (na ruti postoje samo tri izvora, od kojih je prvi na tek na 24, a zadnji na 59. km), grickalice i užinu, zaštitu od sunca, (naočare, kremu, kapu ili maramu…)
Polazimo sa raskrsnice u blizini skrivenog zaseoka Pusmulići, na mestu poznatom pod nazivom „Zeleni Jadar“: sa puta Srebrenica – Skelani skrećemo ovde oštro desno.
Dobrim do vrlo dobrim asfaltnim putem na kome skoro da i nema saobraćaja i koji pretežno vodi kroz šumu generalno se lagano penjući, posle 7.7 km dolazimo na raskrsnicu na kojoj se levo skreće ka Klotjevcu (ruta 7) a mi ćemo tu nastaviti pravo.
Na putu ima kratkih zakrpljenih delova tu i tamo, ali je i dalje vrlo dobar. Na izmaku devetog kilometra počinje da se blago spušta (7%) a kilometar dalje nizbrdica postaje intenzivnija (9%).
Sredinom 11. kilometra ulazimo u područje površinskog kopa rudnika boksita Podravno (Lein) ali će nam šuma na samo par mesta otkriti delova „marsovskog“ pejzaža kroz koji prolazimo. Asfalt je ovde odličan.
Na 13,7 km od starta dolazimo na raskrsnicu na kojoj ćemo nastaviti pravo na odličnim makadamom širokim 4m. (Asfalt odlazi desno, u pravcu sela Đile i Milića. I na ovoj rskrsnici vidimo tragove kopanja i rasutu jalovinu. Odmah počinje blag uspon, 6-7%.
Km 16,4: desno se odvaja jasno sporedni makadam za Đile, a ovo je mesto na kome izlazimo sa ogromne teritorije rudnika – od ulaska dovde prešli smo skoro 5 km! Makadam je nadalje vrlo dobar, uspon je pretežno 8%.
Na km 19,7 produžavamo oštro levo. Na ovoj raskrsnici postoje male, rukom ispisane table ‘Luka’, ‘Krušev Do’ i ‘Dolovi’. Uspon na narednom delu je 8-9%. Na 21. kilometru makadam je širok 4-5m i ponovo odličan a put se spušta se vrlo lagano (7%).
Km 21,8: V- raskrsnica sa rukom ispisanim tablama. Desno pokazuje tabla ’Radava’ a mi ćemo otići levim krakom (tabla ‘Luka’ / ‘Krušev do’). Iza je vrlo dobar makadam koji se umereno spušta (7-8%).
Km 22,9: odličan pogled pogled levo na litice kanjona Crnog potoka, atraktivne perspektive.
Km 24.1: spomen-česma desno – prva voda na dosadašnoj vožnji! Lepu šumu ovde čine borovi i bukve. Vrlo dobar, na delovima i odličan makadam širine 4m se blago penje (7%).
Km 26,1: na livadi sa leve strane kratka staza nas vodi uzbrdo, do vidikovca „Šarena bukva“ sa koga se pruža najbolji pogled na kanjon Crnog potoka. Pored staze je info-tabla sa detaljima o ovoj lokaciji. Na vidikovcu postoji veliko odmorište (stolovi, klupe), bez strehe.
Nastavljamo odličnim makadamom koji se blago penje i spušta – jako fina deonica. Oko 600m od skretanja na vidikovac prolazimo pored par vikendica, levo ispod puta – prve kuće posle dugo vremena.
Km 27.5: velika trougaona raskrsnica na kojoj idemo desno. Na izlazu iz raskrsnice počinje odličan nov asfalt širok 3 m. Počinje jači uspon (9-10%, mestimično 11%).
Km 28,2: još vikendica levo. Uzani put nas dalje vodi kroz špalir borova i bukava levo, a kroz njega se uzbudljivo probijaju daljine i dubine…
Raskrsnica na 30,3 km je važna: na njoj počinjemo i završavamo veliki lokalni krug (46 km) preko Pripećka i Žepe. Na povratku ćemo ovamo stići iz suprotnog smera, a sada skrećemo levo, ka Pripećku. (Ovo je bolji smer obilaska kruga jer je spust do tog seoca strm a put je loš, pa bi penjanje u suprotnom smeru bi bilo vrlo naporno.)
Šumski spust je na početku umeren (8-9%) a makadam dobar. Na 33,1 km levo se odvaja sporedni puteljak koji se potom strmo spušta u oko 500 m udaljen (i sa naše trase nevidljiv) zaseok Krušev Do. Mi ćemo nastaviti pravo, solidnim makadamom sa dva traga točkova.
Nakratko izlazimo u lep otvoreni prostor a onda se vraćamo u šumu i naša trasa postaje loša: nagib je sličan kao i ranije ali je nasuti put povremeno slabo uvaljan, rastresit i sa dosta krupnog kamenja, a osim toga je često prilično (i zloslutno) zarastao. Stoga ova deonica nije nešto što ostaje u lepom sećanju, mada će nas tu i tamo iznenaditi lepim pogledom u ogromni kanjon Drine, niz čiju se levu stranu u stvari i kotrljamo (kako-tako).
Na 38,9 km primetićemo uzani puteljak koji sa leve strane kreće naniže. To je strma (10%) prečica do Pripećka, ali loša (zarasla). Osim toga kratki asfaltni detur do tamo na koji ćemo krenuti posle manje od kilometra je tako sjajan da ga vredi proći dva puta – jednom do Pripećka i drugi put vraćajući se.
Km 39.7: raskrsnica na kojoj se spuštamo na asfaltni put iz Žepe ka Pripećku. Skrećemo oštro levo i krećemo na 3 km dug detur ka tom seocu. Ovo je možda i najlepša deonica na čitavoj turi: ludo uzani novi asfalt (manje od 3m) hrabro krivuda po litici visoko iznad jezera, a svaka krivina na njemu nudi novi fantastični zaron u kanjonske perspektive, i neodbranjivi osećaj da smo samo muvica na nekom zidu.
Km 41.1: centar seoca, odmorište sa strehom, voda. Ovde ćemo možda biti sasvim sami, ali ako sretnemo nekoga od meštana nikako ne treba propustiti čašu razgovora. Pripećak zaslužuje da se više kaže o njemu ali ostavićemo to za kasnije, kad ga budemo posmatrali odozgo, sa vidikovca Zlovrh.
Ponovo uživanje na tankoj liniji visoko okačenog asfalta, da pokupimo ono što smo propustili dolazeći… Na raskrsnici na koju smo se ranije spustili s desna, nastavljamo sada pravo. A nalazimo se tačno iznad ušća Žepe, skrivenom duboko ispod nas – tako da sa iz kanjona Drine prelazimo na zid kanjona Žepe te se niz njega se spuštamo ka istoimenom mestašcu.
Km: 43,1: odličan vidikovac sa odmorištem (sto sa klupom), pravo mesto za tihovanje i osluškivanje hučanja Žepe.
Asfalt je stariji ali i dalje odličan, sve strmiji kako odmičemo njime i dok kreće da vijuga kroz pretežno listopadunu šumu (9-10%, ponegde 12%). Takođe je i dalje uži od 3 m… šta biciklista još da poželi 🙂 (Samo se ne treba potpuno opustiti: možda tuda prolazimo baš u jednom od onih dana u nedelji kad nekome od lokalaca pada na pamet da sedne u auto i krene uzbrdo ka Pripećku…)
Km 45,0: raskrsnica na kojoj krećemo u novi detur, dug nešto manje od 8 km (tamo i nazad), koji se takođe ne sme propustiti jer je jedinstvena prilika da se spustimo u srce kanjona Drine. Skrećemo oštro levo, ka ušču Žepe i seocu Slap. Asfalt širok 3-4m živahno goredolira levom stranom kanjona Žepe u vidu kratkih uspona i nizbrdica (7-9%, ponegde i više), naravno pretežno se spuštajući. Usput neće nedostati vidika… predivna vožnja!
Km 48,3: nekropola stećaka, levo.
Km 48.8: stižemo na obalu. Slap je mestašce sa nekoliko kuća i dvadesetak stanovnika, šljunkovitom plažom, malom fabrikom za preradu ribe, velikim novim motelom koji (već) više ne radi, i kafanicom koja bi zvanično trebalo trebalo da je i restoran – na šta ne treba računati jer za nenajavljene goste možda neće imati baš nikakvu hranu, čak ni hleb… Prenoćište se može dogovoriti sa vlasnikom, a nalazi se u kolibi na sprat na suprotnoj obali jezera, do koje će vas prebaciti čamcem. Koliba je sjajnom mestu (zeleni proplanak iznad vode) i velika je, ali su komfor i higijena elementarni.
Kampovanje: zgodno mesto je na uzanoj travnatoj terasi ispod motela (a iznad same vode), sa dovoljno mesta za par šatora. Voda: na zadnjoj strani motela postoji spoljna česma. Prodavnice nema.
Nizvodno od Slapa počinje najdublji, najatraktivniji i najdivljiji deo kanjona Drine, koji se završava kod 25 km udaljenog zaliva Klotjevac. Na tom potezu možda postoji samo par mesta na kojima bi se mogle prevariti stotinama metara visoke litice i uz pomoć nekog lokalnog gurua upustiti u ozbiljnu avanturu spuštanja do vode, da bi se kanjon doživeo u njegovoj punoj, zastrašujućoj lepoti. Pa je tako jedini praktični način za to samo sa nekog od retkih turističkih brodova ili privatnih čamaca koji se tuda zapute – eto koliko smo privilegovani što možemo da stojimo ovde i osmotrimo iz prave perspektive makar delić ove čudesne tvorevine prirode.
Maleno kameno ostrvo koje viri iz mirne vode u zalivu je u stvari jedini preostali znak nekadašnjeg legendarnog, zastrašujućeg mesta od koga su drinski splavari zazirali pre nego što je, 1966. godine, sagrađena brana u Perućcu i formirano jezero. I selo je dobilo ime po tom mestu: „Slap“ je naime bio opaki buk u tesnacu rečnog korita osutog oštrim grebenima, sa samo jednim uzanim prolazom kojim se moglo proći kad voda nije niska. Niko nikad nije preživeo ako je bio povučen u buk, zato su ovde splavovi bili puštani niz vodu bez splavara a čamci bi bili vučeni lancima, da ne odu na buk. Ako splav nije bio dobo uvezan, raspao bi se u uzavreloj peni pa se građa morala hvatati niže na reci i ponovo sastavljati u splav.
Sve u svemu… vredelo je doći na ovo mesto, zar ne? Sad nas doduše očekuje uobičajeno plaćanje ceha za uživanje na uzbrdici ka Žepi, ali svaka graška znoja ovde ima puni smisao.
Km 52,6: evo nas ponovo na raskrsnici na kojoj smo počeli detur. Sada ovde nastavljamo pravo, do naselja Žepa. Put prvo goredolira (9-11%) a na kraju se spušta u mesto, do V- raskrsnice na 53,9km.
Žepa se razvila oko Redžep-pašine kule iz 16. veka (sada obnovljena), a tu je i čuveni kameni most iz istog doba, ovekovečen u pripoveci Ive Andrića. Most se nekada nalazio na ušću reke (inače duge samo 25 km) ali je pre završetka brane u Perućcu premešten 4 km uzvodno da ga ne bi potopila voda jezera. I kula i most su na istoj strani a ka njima možemo krenuti baš sa ove raskrnice. (Do kule ima oko 600m a do mosta potom malo više od 400m, strmim puteljkom.)
Na gore pomenutoj raskrsnici odlazimo desno (levo se ide ka “centru” naselja koje je drastično opustelo tokom rata u BiH, i ka Rogatici) i počinjemo težak, dug uspon po odličnom, uzanom asfaltu. Na prvih par kilometara nagib je 12, na nekim mestima i 15% a kasnije postaje blaži (8-9%). Zato je pejzaž kroz koji prolazimo prelep, prava mala Švajcarska – svaki put kad zastanemo da uzmemo dah, treba se osvrnuti i uživati u pogledu naniže!
Km 59,1: izvor desno. Ovo je poslednja voda do kraja ture pa sve naše tankove treba napuniti do vrha!
Uspon je ovde ponovo jak, 10-11%. Stoga će nam odmorište (sto i klupa), oko 700 m dalje, verovatno dobro doći. To je istovremeno i vidikovac: jezero se više ne vidi ali nudi se lep pogled na čuku Gradina.
Km 60,2: napuštamo put (koji vodi ka udaljenom Han Pijesku) i skrećemo desno, na odličan uzani asfalt (3m) koji nas konačno okreće na istok, ka Zelenom Jadru. No do tamo ima još dosta toga da se vidi i uradi. Uspon još traje (9-11%), samo se sada vraćamo starom dobrom šumskom miru.
Km 65,6: odmorište (sto i klupe).
Km 65,9: raskrsnica na kojoj ćemo skrenuti desno i početi poslednji detur, do vidikovca Zlovrh. Dug je 9 km (tamo i natrag) i takođe je „must see“. Kolovoz je dobar makadam (neka vrsta sitne „kaldrme“) sa dva traga točkova, širok 3 m.
Na prvih 300 m se i dalje penjemo (8–9%) – do najviše tačke na našoj ruti (1470 mnv). I tek ovde u stvari završavamo naš epski uspon koji je od Slapa sa malim prekidima bio dug 17,5 km, a savladali smo visinsku razliku od 1200 metara. Živeli!
Km 66,9: nizbrdica od 8-9%, sa lošim (neuvaljanim) makadamom po kome se teško vozi. Srećom nije duga a put je zatim ravan ili blago goredolira: prolazimo prostranu zaravan Žepska polja, okruženu niskim brdima – divan predeo sa livadama, tujama i niskim četinarima.
Na drugom kraju zaravni se kratko i oštro penjemo, i konačno izlazimo na dugu kosu sa koje se pruža neverovatan pogled na kanjon Drine, sumira sve lepo što smo prošli u poslednjih četrdesetak kilometara (uključujući i zaliv u kome se krije Slap)… i koji će nam pokloniti čak i daleki Višegrad! Kontrast između trava i livada oko nas i plavetno-zelenog ponora pod nama je nezaboravan.
A tu je pod nogama i Pripećak, pa je vreme da kažemo koju reč i o njemu, kako je obećano… Majušan, šaku svojih crvenih krovova stisnuo je na visokoj, škrtoj kanjonskoj terasi. A tu, na rubu preteće izmaglice dubine, u mozaiku blistavog zelenila i malih polja se – takav ćemo osećaj imati – sigurno moraju gajiti neke tajanstvene i egzotične biljke, dok na sićušnim pašnjacima mora da pase neka nepoznata vrsta stoke. Kad se začkilji očima i bolje pogleda, Pripećak je ovde samo greškom zavrljačen iz neke ogromne daljine: po izgledu pripada Bosni, a po duši je u stvari – tibetansko selo. Pa i samo ime, dok klizi preko jezika, u strogom poverenju šapuće da se nešto nekad davno zalepilo, pa ostalo da uporno visi na skrivenom mestu iza peći, tamo gde nikome ne smeta i gde niko od ukućana nikad ne zagleda – a ako ga jednom baš budu i ugledali, odmah će ga odatle otkinuti i baciti. I tako Pripećak ćuti i drhturi kad je vetar i kad pada kiša, a kad je sunce smeje se koliko god sme…
Nazad na asfaltni put iz Žepe gde na 75,1 km završavamo detur i skrećemo desno, nastavljajući ka Jadru.
Strma nizbrdica (12, ponegde i 15%) nas brzo dovodi do raskrsnice na 76,5 km, na kojoj smo i počeli naš lokalni krug preko Pripećka i Žepe. (Reklo bi se nekada davno… toliko je toga stalo u naše iskustvo otkad smo bili ovde.)
I ostaje još da se, istim putem kojim smo i došli (nadamo se, ne po mraku 🙂 vratimo do 30 km udaljenog Zelenog Jadra. Od 79. do 93. km imaćemo makadamsku deonicu, a ostalo je asfalt.